Увод
Андрићево књижевно дело је веома сложена и снажно исказана уметничка творевина. Стварано, углавном, у првој половини двадесетог века у једном бурном и по много чему динамичном времену, оно је било сведок разних књижевних покрета, струја и оријентација, али је увек остајало на свом путу оригинално, андрићевски особено и самосвојно. Андрићеви стваралачки корени посежу дубоко у прошлост, али дело овога писца својим савршенством и универзалним порукама припада и садашњости и будућности.
Трагична историја нашег вишевековног робовања под Турцима подстакла је Андрића као уметника да је истражује и стваралачки уобличава. Овај писац је историјску прошлост у својим делима суочавао с искуством свога времена, с идејама, мислима и гледиштима модерног света. У тој синтези прошлог и садашњег, старог и новог, препознајемо маштовитог, поетски надахнутог и аутентичног писца.
Андрић је писац великих стваралачких синтеза. Он уметнички обједињује различита национална и етничко-верска искуства, мноштво историјских појава и људских судбина, индивидуално и колективно, источно и западно - све то претапа поступком синтезе у необичан и јединствен уме-тнички амалгам, надахнут животом и стваралачки узвишен.
Андрић није био човек једне стварности, једног језика или струке, писац једне школе и манира. Бунтовник и дипломата, историчар, песник и али, пре свега, страствен читалац и посматрач, спреман све да види, а кад његова грађа то захтева, да чита и расправе о соли и написе о звонима. Отуд разноврсност и богатство његових мотива, његовог језика и стилских поступака: привидни реализам којим обликује и своје најфантастичније творевине, маска хроничара или скупљача прича и легенди, дистанцирање и саживљавање с најразноврснијим елементима грађе. Ако би у две речи требало одредити основна обележја његовог приповедања, онда би можда требало, пре свега, истаћи огромну способност изражајног пралагођавања најразноврснијим елементима грађе, и изузетан смисао за контрастирање, за откривање наличја у сваком лицу и лица у сваком наличју, дима у свакој ватри и ватре у сваком диму.
Ове особености видљиве су како у Андрићевом језику тако у његовом начину казивања и стваралачком поступку у најширем смислу речи.
1. Проза као књижевна врста
У новије време нарочито данас, проза је преовлађајући тип књижевног изражавања. Њоме се обликује противуречна и слојевита слика човековог живота својим сталним менама, проза тражи и налази разноврсне поступке којима се гради свет књижевног текста.
У том погледу посебан значај имају тема, грађа, радња, јунак и приповедач као чиниоци без којих и нема прозног дела.
Са одређеним поједностављењем, типологија приповедачких становишта и начина приповедања утврђује две врсте приповедача. Један је углавном непристрасан, без утицаја на ток догађаја, па се и именује као објективни или свезнајући. Други субјективизује своју улогу у исказу, јављајући се у „ ја“ - форми као делатни чинилац приче. Први је искључиво казивач, а други лик наратор.
Радња се у прози гради низањем мотива у логици њихове узрочно-последичне везе. Уношење у радњу митских, чудесних или фантастичних садржаја, чиме обилује и наивна прича, укида реалистичку мотивацију и намеће друге типове унутар-текстовних веза. Прича се обично заснива на дескрипцији, опису, разговору и монологу. То су чиниоци истога дела који се удружују приповедном логиком, односно мотивацијским и другим везама чинећи целовит наративни склоп.
„Постојање целовите, континуиране приче битна је одлика традиционалне технике приповедања и фабулативне прозе. Одсуство чвршћих мотивацијских веза, као и растакање приче, обележава нефабулативну прозу која је посебно честа у модерној књижевности. По другом, већ поменутом основу, теоретичари прозе разликују једноставне и сложене облике. Првој групи, како је већ наведено, припадају мит, легенда, бајка, сага, виц, загонетка и пословица, а другој уметничка проза,тј. кратки прозни облици ( прича или новела ), приповетка ( приповест) и роман.“[1]
1.2 Прозна књижевност за децу
Прозна књижевност за децу и омладину заправо и чини већи и комплекснији део дечје књижевности као целине. Она укључује у себе много релативно удаљених врста (и подврста), остварених различитим приступима и техникама. У ствари, практично једина општа карактеристика свих тих разноврсних дела, која се често много разликују по тематици, форми и историјском развоју, јесте чињеница да су писана (или саопштавана) у прози.
Разматрање сваке обимне и комплексне материје, природно, подразумева нужне поделе и класификације. Када је у питању књижевна материја, онда подела мора бити ослоњена на теоријске појмове и категорије, наравно у мери у којој су примењиви. Међутим, теорија књижевности као апостериорна дисциплина не може увек и до краја да помогне у свакој конкретној истраживачкој ситуацији, већ оставља истраживачу простор да, у складу са њеним основним постулатима, властитом логиком и интуицијом проналази решења. У области књижевности за децу и омладину, због релативно кратке традиције истраживања, таквих ситуација има посебно много.
„Како је могуће разврстати разнолика дела намењена деци и младима. У том погледу постоје различите типологије. Једну од тих типологија налазимо у књизи Увод у књижевност за дјецу и омладину, аутора Нова Вуковића, о она се односи на поделу прзе за децу и омладину на фантастичну прозу, реалистичку прозу и гранична подручја.“[2]
Очигледно је да је критеријум поделе у оквиру оне прозе коју сматрамо "основном' категоријалне природе. Термин фантастичан смо употребили у широком значењу, односно као термин који обухвата категорије чудесно и фантастично (дакле, две блиске, али ипак не и идентичне категорије).
Термин реалистичка је, такође, употребљен у ширем значењу, односно као супститут за термин "реалан" и "могућ", а не као термин који има строже теоријско значење, везано за одређен књижевни метод. „Простије речено "реалистичка" је сва она проза у којој нема категорија чудесно и фантастично. Што се тиче трећег дела, он је издвојен, по принципу "припадности'', односно у њега је сврстана сва она проза која и није искључиво дечја и која, фигуративно речено, попуњава зону на граници две књижевности. Први део, фантастична проза, обухватиће две глобалне и теоријски донекле прецизиране врсте: бајку и фантастичну причу, уз констатовање постојања међумодела, прелазних облика и трансформација.
Други део, реалистичка проза, обухвата приповијетку и роман реалистичког типа са дететом као главним носиоцем радње.
Трећи део, тзв. гранична подручја, обухвата оне књижевне врсте које млади практично "деле" са одраслима: дела са тематиком о животињском свету (басна, роман о животињама), авантуристички роман (са својим најважнијим подврстама) и научно-фантастичну прозу“[3]
У замисли добро постављену ову типологију проблематизује околност да је у таквој подели недовољно чистих облика. Критеријум овакве поделе релативизује ауторова напомена уз „гранична подручја“ из које произилази одговор: зар неке од врста из фантастичне и реалистичке прозе млади једнако не деле са одраслим читаоцима?! Најпосле, зар се предложена, троврсна подела једнако не би могла односити и на дела тзв. озбиљне књижевности?
У основи ове „категоријалне" поделе јесте тип тематизације, односно начин на који је стварност као вид тематске подлоге третирана у књижевном делу. Из тога проистиче и подела на фантастичну и реалистичку прозу, односно гранична подручја. Од овакве типологије, за потребе разврставања дела која могу бити у вези са наивном причом, чини се примеренијом подела која квантификује приповедни материјал. Још тачније: то је она типологија која има у виду дужину или обим неког књижевног текста.
„Полазећи од поделе текстова, дела са наивном причом у тематској подлози могуће је категорисати према њиховој дужини. Додајући том критеријуму оно што је најтипичније за приповедање у којем су делатни наивна машта, наивна свест и њима примерени јунак и приповедач, такво разврставање се заснива на кратким облицима ( новела или прича ), облицима средњег обима ( приповетка ) и великог обима ( роман ).“[4]
2. Лик и дело Ива Андрића
Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“. Био је члан Српске академије наука и уметности.
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.
Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га затиче Први светски рат.
По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.
По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. постављен је за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд.
У јуну 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.
У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939.). По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу, за кога је рекао да је најружније место на свету) не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“.
Иво Андрић о деци
Дечија жудња да се порасте и изједначи у правима и могућностима са одраслима предмет је Андрићевих промишљања. Говорећи како му често искрсну у сећању лица одраслих каква су му остала у сећању из раног детињства, аутор Знакова поред пута скреће пажњу на вечиту дечију жељу да се изједначе са људима од титула, јер је сав дечији и живот само невешта петљавина, праћена жељом да порастемо и постанемо "велики".
"Мали људи које ми називамо деца" - каже Иво Андрић- "имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају, управо, губе из вида. А кад бисмо могли са се спустимо натраг у детињство, као у клупу основне школе из које смо давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим углом, ти болови и патње живе и даље и постоје као свака стварност".[5] Колико одрасли нису у стању да осете суптилност дечије душе, жеље а да се дете схвати и не оптерећује траумама које руше представу о лепоти и чаролији света.
О васпитању стицаном у детињству Андрић је писао: "Нас су учили у детињству како се дочекује и прима живот и све оно што он доноси и намеће, како се човек одржава у животу, избегавајући немир духа и тела, и све разлике и штете, како се подноси болест и свако зло и, најзад, како се дочекује смрт којом сваки живот завршава. Дакле, читав један дефанзиван систем!" Конфронтирајући таквом облику васпитања своје схватање едукације, Андрић каже: " Васпитањем би требало од самог почетка сузбијати у детету то болесно осећање кривице, а понекад ми се чини да би такве људе требало кажњавати управо због њихових уображених грехова и преступа..."[6] Свестан колико свако дете стаје осећање кривице, он своје разумевање овог проблема преноси на уразумљивање одраслих да децу не оптерећују овим осећањем, јер их сатиру стрепњом и страхом.
3.Слика детињства у Андрићевој књизи ''Деца''
Девету књигу Сабраних дела Иве Андрнћа (издање 1964. године) сачињавају приповетке под заједничким називом „Деца". То су приповетке у којима су главни јунаци деца, али деца о чијим играма, доживљајима, слутњама и немирима не говори неко ко је близак њиховом дечјем сензибилитету, већ неко ко је давно био дете и сада се сећа детињства и промишља, сећајући се, о детињству уопште.
Циклус приповедака о деци започет приповетком „Смрт у Синановој текији" (1932), Андрић није написао за децу. Његова намера није била да створи круг прича које би идеализовале свет детињства, које би биле лектира и улазиле у школске програме. Напротив, Андрић је циклус приповедака о деци писао са озбиљношћу, из перспективе ствараоца који дубоко доживљава живот и све његове егзистенцијалне промене као што је писао и циклусе приповедака о фратрима, Турцима, женама, особењацима или романе- хронике „На Дрини ћуприја" и „Травничка хроника".
Андрићеве приповетке о деци не уклапају се, отуда, у корпус литературе намењене деци, оне на свим нивоима премашују литерарни, приповедачки смисао тога корпуса, оне нису литература за коју се може рећи да је за децу.
Андрић, као искусан и зрео човек н стваралац, у свом циклусу приповедака о деци говори о сложеним ситуацијама и стањима малих људи које „ми зовемо деца", а који имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају.
У приповетки „ Деца ", као и у свим другим приповеткама тог циклуса, Андрић се „спушта" натраг у детињство и сећа се једне дечје игре која замало није добила трагичан епилог. На јеврејску децу, забављену мирном игром, насрће дружина дечака наоружаних разним предметима старијих. На почетку то личи на игру, али касније постаје лов на преплашену јеврејчад која беже како које зна и уме. Главни јунак ове Андрићеве приче није ударио јеврејског дечака у тренутку када је могао, када је био пред њим, крваве подлактице, главе забачене као „у самртника", уста полуотворених, бледих усана, очију „без погледа", одавно избезумљених од страха. Зато је постао у очима своје разуларене дружине слабић, кукавица и издајник. Понижење, патња, бол, које је доживео тада, урезали су се дубоко у његову свест и ова је прича израз тога бола, те патње, тих понижења.
Андрић слојевито слика и свет детињства и свет тадашње стварности једне махале која се дави у времену које је стало, оскудно, сиромашно смислом, љубављу, разумевањем, заједништвом. Слику махалске чамотиње и острвљености Андрић реализује дајући слику хајке на јеврејску децу, а у самој слици хајке видимо низ оних елемената који су карактеристични за свет одраслих. Деца опонашају одрасле, дружина, која насрће на јеврејску децу, понавља неку од хајки одраслих, које у то време нису биле реткост, а поновиле су се и касније, у Другом светском рату.
„Андрићева приповетка је, дакле, много дубља и сложенија. Она није само приказ атмосфере детињства, она је слика људског рода у коме постоје многи појединци који наједном „искоче" „из оног притворног мира" и претворе се „у нешто ново и непознато". Андрић пише управо о том „претварању'' појединаца, о мржњи која брзо налази пут да се развије, о природи других у чијој свести постоје кочнице које то претварање у одређеном тренутку закоче и онемогуће злочин.“[7]
У свим приповеткама овога циклуса Андрић уочава карактеристичне детаље на којима заснива своје, углавном, реалистичко казивање о деци, то јест о малим људима који улазе на врата живота често оптерећени многим егзистенцијалним, духовним и религијским релацијама одраслих. Деца су у Андрићевим приповеткама уосталом готово редовно укључена, посредно или непосредно, у свет и свест одраслих, она нису схваћена као свет за себе, Андрић их види као део јединственог људског постојања.
„Младалачки страх и несигурност су основна тема приповетке „Књига". Иво Андрић до неслућених размера развија слику страха дечака Латковића, ученика трећег разреда гимназије (садашњег VII разреда основне школе), насталог због случајно оштећене књиге из школске библиотеке. Користећи, поред осталог, елементе психоанализе, аутор открива психологију и унутрашњи замршен и запретан свет дечака, испуњен страхом, несигурношћу, колебањима и немоћи да сагледа реалне димензије збивања око себе. У облику градације слика унутрашње напетости главног јунака своје приче, раст патње и мучења, покушаје да се нађе излаз из умишљеног безизлаза, доводећи главног јунака до помисли да је смрт једино решење за насталу ситуацију. Поента и језгро приповетке се налазе у неочекиваном расплету напетости, када професор-библиотекар не загледајући прима књигу и без проблема раздужује ученика.“[8]
„Прозор“ је кафкијанска метафора за зло које се догађа у свету, које нас сналази без нашег учешћа, и онда када нисмо криви и када се трудимо да живимо без конфликата и угрожавања других. Управо што смо пасивнији, окренути у себе, одговорнији пред другима и пред собом, казна ће нас пре стићи. Андрић доказује да таквим законитостима живљења су подложна и деца, да је зло јединствен феномен и за свет одраслих и за свет детињства.
Дете је жељно нежности, топлине и љубави. Ако осећа да је вољено, његов укупни психофизички развитак одвија се складно и мање је изложен искушењима и апсурду. Али када дође до промене, када дете уочи да оно није тај вољени објекат особе којој је заљубљенички привржено, у њему се рађају праве драме које остављају траг на души до краја живота. Такав доживљај детињства Андрић је описао у приповеци „Мила и Прелац", сложеној приповедној структури којом је обухваћена комплетна атмосфера најважнијих збивања у једном граду у одређеном временском распону - од појаве странца Прелца до његове изненадне смрти.
Већ први сусрет дечака са Прелцем оставио је у његовој психи тамну мрљу. У Прелцу дечак слути нешто необично и опасно по себе. Он осећа да његова тетка Мила, у коју је заљубљен и која се према њему односи заштитнички и матерински, није равнодупша према овом странцу, који се прихватио и једног таквог посла какав је посао стрводера, посао достојан презрења. Дечак слути да се ту догађа нека веза, да Прелац, упркос свом стрводерском занату, поседује моћ којом дечаку може отети тетку Милу, али још није уверен у то. Онога тренутка када дечак у Милином оку угледа сјај сузе као израз жалости и туге због преране и напрасне Прелчеве смрти, њему ће бити све јасно - према Мили осетиће гађење и гнев, и то двоструко: прво, што је изиграла његово поверење, његову љубав, и, друго, што је дечаковој љубави претпоставила Прелчеву, стрводерову љубав.
Поглавље о Ћоркановој смрти Андрић је овде и унео да би управо ову другу релацију своје приповетке учинио упечатљивијом. „Ћоркан је умро и нико није зажалио, нико није пустио сузу, јер је био бескућник и стрводер, и дечак не може схватити да његова тетка Мила, која би имала више разлога да зажали за Ћорканом, јер је рођен у овом граду и читав век је ту провео чистећи и служећи, пушта сузу жалосницу за Прелцем, који је наследио Ћоркана и кога сви гледају као људско биће ниже вредности, а деца га и отворено мрзе.“[9]
Дечак ове Андрићеве приповетке тако рано долази у сукоб са својим и туђим схватањима вредности човека и смисла постојања. Све је у овом свету и животу подложно брзим променама, све је кратко и крхко, праве љубави нема, сви су ту само да нам задају бол, нема узвишавања, све је пад „у неку мрачну дубину" из које нема повратка на сунце, у чистину. Мила, та недостижна лепота, та чулна жена, пала је у дечаковим очима тако ниско да ће звук тог пада осећати, помешан са црквеним звонима, и у часовима зрелог доба.
Посебно занимљиво писац је дао слику последњих часова и смрти јунака низа својих проза Ћоркана. У ту епизоду унео је дозу тајанства, загонетности, изузетну сцену опроштаја са Ћорканом који је и умро као што је и живео -„забављен танким зрачком своје мисли" на стару пару коју је пронашао, у малтеру, шљунку и ђубрету, и коју је, сада, тога последњег дана свога живота, држао међу прстима као материјализовану властиту судбину која се, као и та стара пара, истрошила, обезвредила, која никоме више ништа не значи, нема власника, нико је не тражи и неће, коју су, као непотребну, сувишну, бацили да пропада, да се и сама претвори у прах малтера, у прашину. Као што Ћоркан извлачи ту пару из ђубрета и обасјава је последњим живим трептајима свога бића, своје полуутрнуле мисли, тако и писац доводи Ћоркана на сунце, да умре изложен његовим зрацима, којих је увек био жељан живећи у тами своје страдалничке природе.
У приповеткама „Панорама", „Излет", „Екскурзија" и „На обали" Андрић ствара посебна егзистенцијална и душевна стања код свијих јунака преплићући реалне и сновидне доживљаје и догађаје. Неке од тих прича су толико сложене природе, као приповетка „Екскурзија", да би било одиста неозбиљно подврћи је узгредној анализи и објашњењима.
Служећи се познатим предлошцима народног бајковитог казивања, подстакнут, можда, Езоповим баснама, познатим мотивом одбране од крвника из „Хиљаду и једне ноћи" или Додеовом причом „Коза господина Сегена", што све у свему није од битнијег значаја, Андрић је саздао причу о уметности, о игри као чину уметничке свести, крајњем чину борбе усмерене да се превлада оно рушилачко, необуздано, дивље, злочиначко, недостојно људи у људима.
Једногодишња овчица Аска дрзнула се да оде даље од стада, да зађе дубље у шуму, занела је њена немирна, авантуристичка природа, потреба за упознавањем простора и света, и тамо, у шуми, наишла је на маторог, олињалог, усуканог од глади, вука. Прво што је помислила у очају је то да је сада крај, да излаза нема. Онда се сетила своје једногодишње овчје балетске школе и почела је да игра. Вук је био зачуђен првим покретима овчице Аске, а потом је био задивљен. Почео је истински да ужива у пируетама које је Аска низала једну за другом, све страсније, све лепше, у ту игру пред вуковим очима. Вук више није осећао глад, допала му се Аскина игра, видео је у тој игри нешто што раније никада није доживео, неки виши смисао оствариван покретима. Аска му, свакако, неће измаћи, умориће се, престаће да изводи ту игру од које му више не крче црева у утроби, и тада ће моћи да је поједе.До тога, међутим, није дошло.
Прво што нам нада на памет јесте да овчицу Аску можемо схватити као побуњеника, одметника из стада које мирно пасе и не удаљава се од свијих стрмих ливада и чувара чобана. Аска је прекршила то правило, она је песник, уметник поникао у стаду, њој више није довољан само тај простор по коме се стадо креће, она се не може задовољити само игром у једногодишњој балетској овчијој школи, она мора ићи даље. То даље је неизвесност пуна опасности. И онда када се нађе лице у лице са опасношћу, Аска не губи присебност, она ће се послужити својом уметношћу, коју изводи на лицу места да отклони опасност којом је искушавала своје уметничке квалитете.
Андрић сугерише мисао да је уметник вечити побуњеник, да је његова суштина у искораку из стада, у сучељавању са опасностима, у игри која је победа или пораз. Стари олињали вук може бити метафора за време које брише све покрете који нису, као уметност, оставили ожиљке тргова у своме времену. Чобан може бити метафора за оне који не не желе да уметност иде тако далеко, јер би могла, за собом, као новим и вишим смислом, повући стадо, а кога би онда они чували и сабијали у тај ограничени простор који писац именује као Стрме Ливаде.
Свакако постоји и низ других могућности како да тумачимо ову Андрићеву приповетку у којој лепо побеђује опако и зло, уметност празнину, пустињу и острвљеност.
3. 1 Приповетка ''Кула''
Иво Андрић је у писању често узимао децу и детињсто као тему. То потврђују, рецимо, бројни фрагменти интимне медитативне прозе у књигама Знакови поред пута, Ех Рonto и Немири, као што потврђује тематска грађа и ликови у приповеткама и романима.
Андрићев приповедач казује причу о „рату" из временске перспективе која није исто што и време радње, то јест време фингираног рата. Отуд, илузију радње појачава још једна илузија. Она се тиче начина нриповедања или позиције у којој су доживљајно приближене перспективе приповедача и јунака. Формално може изгледати да то није тако, јер Андрић користи наизглед објективну ауторску нарацију. Међутим, помнији увид у природу таквог приповедачког гласа показује извесну срођеност или приближеност двеју позиција. Њих омогућава доживљајни говор који чини да неко ко је привидно изван приче, дакле приповедач, буде унутра, на њеном извору.
Приповетка на необичан начин отпочиње живом речи којом је Лазарева мајка некад давно у кући дочекивала сина по његовом повратку са игре. Изненадна, жива реч дечакове мајке покреће сећање и Андрићеву причу. Улазећи тако у само средиште приче, приповедач уживо евоцира давне тренутке који у садашњем његовом животу одблескују као живе слике прошлости.
„Потрага за тим сликама, а приповетка је њен жив графички, материјални знак, у ствари је потрага за шчезлим, још боље изгубљеним временом. Она се остварује поступком сећања, захваљујући коме се преостале живе слике ваде из бунара прошлости. Те слике изнова конституишу представу о детињству, сада виђену из накнадног животног и мисленог тренутка што омогућава да та рекапитулација са дистанце буде поуздана и објективна.“[10]
У таквој визури детињство није само радост и игра: детињство је и рана мука живота, доба када и горка искуства почињу да се таложе у дечјој души. Такве су и речи којима је мајка некад дозивала сина после дугих игара у кули: „Лазаре, црни сине!"[11]. Мада се може доживети и као говорни стереотип, овај мајчин исказ је прекор, након којег су одоцнелог дечака „чекале увек мајчине грдње а понекад и очеве батине“[12]
Контрастне слике обележавају доживљај детињства у овој Андрићевој приповетки. Ево примера. Простор дечачке игре је кула, тачније стара, опустошена и сумрачна турска барутана у којој су „дечаци проводили дуге. светле и лепе сате, доживљавајући само ретко и тамне тренутке које и најлепша игра понекад доноси“[13]. Но, стара кула није само оронула грађевина на искрају вароши, заостала иза турског времена. Као Ћопићев таван у Башти сљезове боје, и кула је магијски простор детињства у којем и замрачене одаје светле непомућеним сјајем најлепшег доба у човековом животу.
„Три су ствари овде на делу – протагонисти, чин и простор. Протагонисти су деца, још тачније дечак који у чину игре постаје homo ludens. Простор или позорница на којој се игра тај чин, који покреће машту, вољу и радовање, јесте кула. У том простору деца искушавају своје мале људске моћи - своју моћ имагинирања стварности, моћ маште, границе храбрости, лепоту игре и дружења. Све је у том чину важније од родитељске грдње којом и дечак у „Кули" плаћа данак својој игри и радовању. А како и не би кад је за њега прави главни, искуствени свет била кула са игром и доживљајима које само игра даје, и само у детињству, у добу када се живи животом својих жеља и тако доживљава све што се жели.“[14]
Игра је суштинско обележје тога доба. Час када се чин игре преобрази у сазнање да је игри дошао крај, означава прелом у животу младог човека. Тај прелом, односно прекид игре којом се симулира рат Срба и Турака. Андрићев јунак доживљава изненада и пре но што му је време. Обрт је настао тако што је и игра у којој су маневарска опкољавања и убијања вршена тако да „није болело"[15] претворена у сцену Лазаревог страдања. У полутами, рукама причвршћеним за греду на ивици зида у кули, Лазар је имао несрећу да дочека изненадни долазак „непријатељског" војника. Овај је душмански дрвеним мачем почео да удара по његовим рукама, а Лазара је то „болело. болело страховито, изнад сваког очекивања"[16]. Значај тог доживљаја утолико је већи кад се зна да су страх и неправде, односно спознаје зла, кључни моменти у одрастању.
Лазар је осетио не само физички бол, већ бол и због сазнања да су у том трену „изгореле све речи и сви појмови са којима је досад живео и са којима је малопре весело кренуо у дивну и безазлену битку. Тај пламен који је, полазећи од прстију, обухватао цело његово тело то је рат: а тај невидљиви што бије без престанка и милосрђа то је непријатељ"[17]. Одсудни трен сазнања, тренутак је обрта и прелом у Лазаревом искуству и животу. „Рат" постаје рат, а игра стварност.
Логика игре коначно је нарушена и замењена окрутним правилима понашања одраслих. Дете мора да прихвати та правила, да изгуби детињу илузију о животу и постане човек - ма шта та реч значила. Свет се од тог часа не прихвата више као конструкција наивне, већ одраслом човеку примерене свести. Ту се Андрићева приповетка не завршава, али се завршава Лазарева илузија да је све у животу итра. Са престанком те илузије све бива другачије.
На занимљив начин, из другог илана, Андрић у приповетки успоставља везу међу узрасним периодима у вертикали људског живота. Кључне су тачке у тој вертикали детињство и старост. При томе, Андрић то остварује двема веома необичним сликама. Прва слика је са почетка приповетке. Она јс остварена као опис куле „у којој је све било трошно и рушевно“[18]. Оваква слика не остварује своју улогу само кроз дескриицију. „Више од тога - она алегоризује причу о свему што је склоно физичком пропадању и нестанку. Од такве је грађе створен и човек. Стога је наведена атрибуција куле унеколико и опис оног периода у вертикали човековог земаљског хода који га полако удаљава од живота.“[19]
Симболични подтекст ове слике огледа се у још једном мотиву ове Андрићеве приповетке. Он је везан за Лазареву намеру да сам прође мрачним кругом куле. „Тај његов наум везан је за искушавање личне храбрости и снособности да сам савлада мрачне ходнике старога здања. Но, чим је ушао у мрачне завијутке у кули, храброст га је нанустила, па је почео панично да бежи. Више није био сигуран да ли тај ходник има још онај исти познати, савршени и благословени облик правилног круга у ком сваки корак напред мора да води ка полазној тачки ка излазу, или се како му његов страх стално дошаптавао, одједном претворио у неке безумно испреплетене кривине и спирале које и немају краја и исхода, и у којима га негде чека сигурна грозна смрт од страха, исцрпљености и безнађа. Кружни облик куле указује на могући архитектонски симболизам простора. Он упућује и на круг човековог живота који се попуњава од рођења до смрти. Пут кроз тај простор испреплетен је и пун разних спирала и кривина. Андрићев јунак на самом прагу живота искушава своје снаге и могућност да нађе излаз.“[20]
Стављање себе на пробу и добровољни улазак у круг, који се могао показати и као бескрајни лавиринт, симболична је слика онога пута који човек одабира улазећи у живот. Избор смера, носебно онај избор који се прави на раскршћу живота, у битноме опредељује природу и смисао животног пута. Лазарево искушење отуд је добровољно искушавање оне праве и долазеће муке. А ако тај иснит и „није сјајно положио"[21], ништа зато. Уосталом, о томе се и не говори „Никад, ником, ништа“[22]. У томе је наук Андрићевих јунака. У ћутању је сигурност. „Ћутање је психолошка, тачније антронолошка, затајна мера самог човека, па и Андрићевог младог јунака.“[23]
3.2 Приповетка '' Књига''
Од одраслих људи Андрићеви јунаци - деца најчешће трпе страх, који је последица тадашгњег начина васпитања и у породици и у школи. О томе говори неколико Андрићевих приповедака, а најупечатљивија је приповетка „Књига". Како од „једног дугог и великог страха“ може довести сиромашно и сеоско порекло једног дечака и његова чежња за књигом као једином могућношћу да се отпутује у више и лепше светове, у оне пределе и међу оне људе којих у збиљи његове стварности нема, Андрић показује у овој прози која је заснована на психолошкој анализи дечакових преживљавања и промишљања о томе шта ће се са њим догодити, јер је књигу, позајмљену из школске библиотеке, испустио и она се искоричила. Дечак то доживљава као огромну кривицу за коју следује страшна казна, осећање страха је појачано оскудним дечаковим материјалним могућностима, његовом озбиљном и осетљивом природом, моралним односом према књизи, као реткој и готово надстварној ствари, стидом што је управо такву ствар, малтене митско наднаравно биће, испустио, дозволио да се искоричи, као да је на тај начин искочила из своје суштине, из свог невиног постојања. Школа и професори су такође за њега елементи који застрашују, средина на коју није навикао, за коју су му рекли да је строга и сурова, а она је то и била на познат начин, спремна да увек казни, да жигоше, да обесхрабри онога кога су тамо послали да учи и да га васпитавају.
Андрићев јунак, очекујући казну, доживљава тренутке истинског самомучења и ко зна до када би све то трајало и до чега би све довело да књигу није морао вратити. А када је књигу вратио мрзовољном професору, који га није ни погледао, који је, безвољно, ,,узео књигу, ударио њоме по длану леве руке, погледао број на полеђини, затим црвеном писаљком прецртао дечаково име у списку, а књигу положио на остале које је пре тога примио", дечак је још неко време стајао „као мађијан", неверујући да се све тако лако и безболно завршило, а онда је пошао вратима „неодлучним кораком, полагано и опрезно, као у сну, у једном од оних снова у које човек не верује ни у тренутку док их снива"[24]. Још је очекивао да ће га позвати, да ће приметити његову кривицу, „по леђима је осјећао језу"[25], а улицом се вукао „испребијан, као после дуге болести".[26]
Дечак је одиста доживео изузетну духовну патњу и то управо због књиге која је ту да његов свет учини лепшим п разумљивијим, да га ослободи патње, да му помогне својим визијама. Андрнћев Латковић још не зна за ту велику мисију књиге, он је препознаје као светињу, као реликвију која се чува у посебннм светилиштима - библиотекама, која је под строгим надзором одраслих - професора који загледају и контролишу, који су је означили сумњивим бројевнма, који су је записали у дебеле, прашњаве свеске, који је дају само онда када у те свеске запишу онога коме су је позајмили као јемца који одговара за њену судбину, за њен живот.
Али ако се Латковићу у приповеци „Књига" не догађају батине, догодиће се једном сензибилном, осетљивом, одговорном за своје поступке, и за туђе, дечаку у приповетци „Прозор". Тај дечак није желео да учествује у разбијању прозора на кући бабе Кокотовићке и за то неучествовање у неваљаштву биће кажњен. Његов друг Милко разбиће прозор на кући дечаковог оца. Дечаков отац, кога дечак описује сећајући га се као срдитог човека, кога се, из перспективе година, сећа као опаке и готово тамне личности, казниће због разбијеног прозора сина, мада посве недужног. Страх
који осећа, онемогућава дечаку да изговори тајну о прозору и баби Кокотивићки, о Мишку, чија је освета дрска, сасвим у стилу тога дечака за кога писац, то јест наратор, каже да је био „храбар и предузимљив, са непредвидивим наступима и злоће и доброте"[27]. Мишков друг није такав, он је помирљив и свестан ризика и одговорности. Батине, које је незаслужено добио, резултат су непромишљене, дрске, сурове, грубе природе његовог оца, који, као и дечаков друг Мишко, не схвата праву природу свога сина и односе на релацији син - отац заснива на батинама, задавању страха, не на поверењу
и разумевању. Таквом родитељу дечак се и не усуђује да открије своју тајну, узвик којим је хтео одати тајну сваки пут је, каже наратор, прогутао „са опорим залогајем"[28]. Као и у приповеци „Књига", и у овој Андрић наглашава то непредвидљиво што се јавља у дечијој свести, наступе који чине неке од њихових поступака непредвидљивим, неочекиваним, пуним злоће, зависти, нетрпељивости, мржње.
3.3 '' Панорама''
„Панорама“ је Андрићева поетска, сижејно врло сложена а фабулативно сведена прича. Написана је у монолошком, самоисповедном првом лицу једнине, а први пут је објављена 1958. године. Почиње ретроспекцијом, приповедач се сећа свога сиротињског детињства у Сарајеву, почетком XX века. Тада су у моди, која је већ полако застаревала, биле „панораме“.
„У „панорамама“, великим механичким калеидоскопима, нарочитом техником, која је за неук или наиван свет била чудо над чудима, приказиване су колорисане слике далеких предела.“ [29]
Приповедач се сећа изгледа „панораме“ и своје опседнутости њоме. Сваке недеље он је, као дечак, хитао у ту, за њега чудесну, „панораму“, која му је будила машту и разгревала чежњу за непознатим светом. Пажљиво, са готово фотографским памћењем, он речима дочарава и реконструише изглед „панораме“ и присећа се слика које је у њој видео. Знао је да у њој борави сатима, пошто је некако пронашао ситан али за њега велики новац да би платио улазницу. Седео је, препуштајући се призорима о којима у свом малом, скученом провинцијалном свету није ни могао сањати, и седео би тако довека, да га, после истека плаћеног времена не би, најзад, газда Аустријанац опоменуо да је време да уступи место другима. „Све што је дотле значило мој стварни живот, тонуло је у непостојање“, каже приповедач. Пуну годину он је у „панораму“ одлазио као у место. За минут или два, и за нешто тешко измољеног новца дечак се лако и брзо, маштајући, пребацивао у недохватне градове света. Највише је волео Рио де Жанеиро, памтио је сваки детаљ и свако лице ухваћено на сликама тога града. Виђене слике чиниле су да дечак стане гледати на стварност у којој је живео потпуно другим очима.
„Панорама“ му је помагала да људе који су га окруживали, рецимо најбољег друга Лазара или рођака Благоја, види на друкчији, дубљи и зрелији начин. А када је „панорама“ као неисплатива заувек отишла из Сарајева дечаку је остала трајна потреба да машта. Уз стварни свет у њему се развио и онај други, неспутан, сав од слободних асоцијација и детаља. Бића које је гледао у „панорами“ за њега су постала стварна и он их у мислима прати као своје познате и своје најприсније пријатеље. Он их носи са собом и прати њихов раст, док се и сам мења, из дечаштва у младост, из младости у зрело доба, када постаје инжењер. Тај инжењер који је касније видео света прича своју причу, и стално се у сећању враћа на дечачке дане, на „панораму“ која је одредила његову каснију мисао. Паралелно са тим следи и животну причу једне девојке из Рио де Жанеира чију слику памти из „панораме“. Замишља како је прати и како чита њен дневник. Девојка се зове Маргарита и има занимљив љубавни случај. Изневерила је младалачку љубав и удала се за другог човека. Свог несуђеног драгог срешће годинама касније, на путовању по Европи и гледаће га измењеним очима. Јављају се и други ликови, и њихови потомци. „И јављају се и нови предели, Цејлон и Лисабон, све у сећању на слике из „панораме“. Главни јунак, приповедач, носи их у себи као нешто трајно, нешто што га одређује. Он је дужник своје дечачке страсти која га носи и на посебан начин му осмишљава и продубљује живот.“[30]
3.4. ''Мост на Жепи''
Приповетка написана у трећем лицу, по неподељеној оцени критике једна од најбољих Андрићевих прича. У сасвим одређеном смислу прича „Мост на Жепи“ може бити тумачена и као основни пишчев приповедни и поетички модел.
Први пут је објављена 1925. године. Писана у реалистичком кључу, та прича на свом недословном, симболичком нивоу говори о људској немоћи да се досегне коначни смисао, макар смер којим се иде био крајње етичан.
У причи се наизменично прати судбина два лика, великог везира Јусуфа, пореклом из Жепе (забити крај Босне, уз реку Дрину), и неимара, безименог, тајновитог Италијана који диже мостове по Отоманској империји и кога везир, изашавши као победник из цариградских дворских сплетки, најми да у родној Жепи као задужбину изгради мост. Следи опис градње моста која је, као и у народним легендама, и у Андрићевој причи повезана са низом потешкоћа. Упоран и заветно предан послу, безимени неимар, после свих искушења, ипак заврши мост, али се при повратку у Цариград разболи од куге где издахне у болници на рукама италијанских фрањеваца. Велики везир Јусуф, примивши ту вест, нареди да се остатак неимарове плате раздели болници и сиротињи, а сам се замисли над хронограмом који је као натпис за мост смислио један млади песник. Хронограм гласи: „Кад Добра Управа и Племенита Вештина/ Пружише руку једна другој,/ Настаде овај красни мост./ Радост поданика и дика Јусуфова/ На оба света.“ У потпису је стајало „Јусуф Ибрахим, истински роб божји“, и потом везирова девиза „У ћутању је сигурност“. [31]
У дугом, резигнираном, самоиспитујућем ћутању, размишљајући о својој судбини, везир прво прецрта текст хронограма, а потом и девизу. Тако мост остаде без имена и без знака. У епилогу приче „Мост на Жепи“ приповедач напушта објективну перспективу казивања и са полудистанце, говорећи о себи у трећем лицу, тумачи како је и када одлучио да причу напише: „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао из планине, и, уморан, сео поред камените ограде на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на камен, осети да је још топал од летње жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.“ [32]
3.5 ''Аска и вук''
У Андрићевој збирци деца приповетка „' Аска и вук “заузима посебно место. Реално – наивни свет виђен из перспективе одраслог човека (приповедача) превасходни је тематски простор ове књиге. Само се једна приповетка изузима из тога простора. Управо је то приповетка „Аска и вук".
Ова је приповетка, по свему, у већој мери конструкција наивне свести од осталих у збирци, Такође, у њој је трансформација реалног у фикционални приповедни простор доведена до највишег степена. То значи да је дословни смисао онога што је предмет приче овде надомештен алегоризацијом. Тој врсти претворбе и таквом поступку посебно погодује околност да су главни ликови у приповетки животиње – јагње Аска и вук. Та околност још више приближава предметни свет „Аске и вука" свету детета и наивној причи.
Управо је зато необично да ова приповетка тематизује простор, чији су полови живот и смрт. У самом средишту тога простора је вештина игре или уметност која даје усмерење току приче тако опредељујући судбинска питања живота. Необично је и то што писац у игри живота и смрти кључну улогу поверава јагњету. Поверава је лукавости његова ума и способности да спас не потражи у непромишљеном и паничном бекству него у префињеној игри и постепеном освајању слободе. „Заводљивом игром Аска „кроти " вука и примиче се рубу шуме где ће бити коначно ослобођена пратње страшне звери и сигурне смрти.
Како приповедач остварује своју замисао, односно идеју по којој беспомоћно јагње може да надмудри и порази вука? Остварује је причом о племенитости и лепоти игре. Та прича испричана је на класичан начин. Она тече линеарно у логици тока који прати цео Аскин живот. Тако је и фабула приповетке саткана од низа мотива који стоје у узрочно-последичној вези. Тај низ остварује пуну наративну целовитост што омогућава да и компо-зиција бајколике прииоветке буде чврста и кохерентна.“[33]
У центру приповедачке оптике је један мотив који попуњава претежни део приповедног простора. Но, тај је мотив тако постављен да се кроз њега прелама не само Аскин живот, него и смисао свеколике уметности. Аска и њена игра у том смислу функционишу на начин који игри даје алегоријски значај, а Аски улогу протагонисте у драматичном суочавању са лицем саме смрти.
Оквир приповетке је просторно, проблемски, па и фигуративно одредио будућу радњу. Пошто је читаоцу дао до знања да би она могла да буде аутентична („Ово се десило..."[34]), приповедач ближе локализује простор дешавања, казујући да се то о чему приповеда „десило у овчјем свету на Стрмим ливадама"[35]. Овчји свет преводи радњу и ликове на којима се она заснива у простор басне. У исто време, Стрме ливаде су топоним симболичног значења, то јест простор на којем се неко ко ту живи лако може оклизнути и низ стрмину суновратити у бездно живота. Таква симболизација просторног оквира приче већ је поставила координате будуће драме.
Као што се види, у приповетки „Аска и вук" појављују се ликови животиња (Аска, Аскина мајка, вук). Андрићева приповетка има кључне елементе бајковне шеме: овца и јагњад, забрана старијега (Аскине мајке), удаљавање овчице као кршење забране, сусрет с вуком, очаравање вука игром, брига Аскине мајке, потрага, убијање вука. По овоме се види да „Аска и вук" подражава шему бајке, па се зато и може рећи да је ова приповетка бајколика.
Све ово показује да је и мотивациони систем „Аске и вука" другачији од оног у другим приповеткама Андрићеве збирке Деиа. Систем реалистичке мотивације овде је замењен мотивацијом која очуђава радњу: чини је чудесном. Очуђеност радње омогућава животињама да говоре и иду у школу, а Аски да пред вуком изведе балетску представу.
Ево како Андрићева приповетка „Аска и вук" експлицира схему бајке. Наговештај нечега необичног у причи и посебно Аскине чудне природе најављује приповедачева напомена како је јагње врло брзо почело да „показује своју ћуд"[36]. То значи - било је својеглаво и, што је најгоре, налазило је „пашу на удаљеним местима"[37]. У томе се садржи онај мотив или узрок који ће последично произвести заплет у нричи. Но, тај мотив, који ће довести до кризног развоја радње, привремено је суспрегнут паралелним мотивом о Аскиној жељи да „учи балетску школу". Са њом иде и резонерско науковање Аскине мајке о несигурном позиву уметника и бескорисности овога позива. Но, мајка неће ни слутити да ће управо дар за игру и уметничка школа спасити Аски живот.
Контрастно постављен однос према питању уметности и, такође, већ уведен у причу лукав и крволочан вук као антинод благости овчјега света, доћи ће на своје онога часа када расејана и слободна Аска у потрази за сочном травом залута у дубоку шуму, односно у зачаран предео у ком простор и даљина нису имали мере и у ком је време губило своје значење. Нестваран и помало митизован амбијент још више онеобичава слаба видљивост и потпуна тишина. Припремљен као посебан доживљајни флуид, празни простор тишине тражи да буде попуњен неким смислом. Њега може произвести живот, немир, покрет или звук као контрапункт мртвилу глувог и празног простора у којем царује тишина.
Паралелношћу мотивских секвенци све је припремљено да на већ одређеном простору отпочне велика сцена. Миран казивачки ток изненада прекида наративна синкопа: Аска се одједном нашла лице у лице са страшним вуком. Благост и крвожедност, немоћ и сила, грацилна и дивља природа, одједном су се нашли на чистини, на сцени, да злокобну тишину попуне својим присуством и противуречјем. Да том противуречју свако да свој смисао - вук свој злокобан наум а Аска у инстинкту рођену потребу да се зло пречисти, оплемени и надвлада сугестивном и заводљивом игром.
Изненадно суочење на сцени двоје протагониста у ствари је тренутак који отежава почетак Аскине психолошке драме. Прати га њено горко сазнање и страх да јој је остало само мало времена. У то мало времена требало је начинити неки покрет, неко чудо које би могло спасти Аску.
„Кулминативни тренутак, у којем се нашла пред лицем саме смрти, Аска је искористила и као прилику да направи први покрет. Тај први покрет изазвао је други па трећи; и тако редом. Покрети су се претворили у игру чији је улог био велики - живот или смрт. Иницијални тренутак првог покрета преобразио се у умилну и лепршаву, вуку допадљиву представу. Покрети или прелепе балетске фигуре постали су начин да „испуне вре ме што стоји непомично као празнина из које стално прети смрт“[38].
Игра као попуњавање празног митског времена или отклон против смрти значила је у композиционом смислу замену кулминационе тачке фазом ретардације у приповетки. Покретима испуњено време очитује се, дакле, као форма одложене смрти. У томе је учинак и смисао Аскине шумске представе.
Закључак
У збирку приповетки Деца, увршћена су дела са тематиком из детињства и младости. Намењена је онима који воле ову тематику. Свет детињства и младости врло је компликован, пун непознаница, сложен за поимања и тумачења и тешко ухватљив у својим противуречностима.
Отуда као посебан дар с неба доживљавамо појаву дела о деци и младима када их стварају великани литературе. Нобеловац Иво Андрић у свом обимном књижевном опусу знатно место посветио је младости и детињству. И то, не само у својим посебним приповеткама са овом тематиком, већ и у својим другим приповеткама и романима. Повремено се као споредни ликови јављају деца и млади, затим, призори из детињства, описи и анализе психологије детињства, утицај збивања из детињства на касније човеково понашање и младост као тамни вилајет сазревања и одрастања.
Време збивања у приповеткама Ива Андрића о деци и младости протеже се од краја 19. века до приближно средине прошлог века. Међутим, по својим порукама дела нису обележена локалним ограниченостима и обојеношћу, мада делују особено по јаком локалном колориту (претежно као средству и начину пишчевог изражавања), већ су те поруке универзалне. Темеље се на једном целовитом пишчевом схватању филозофије и смисла живота. Основно обележје ових дела је њихова мисаоност. Мотиви збивања у овим приповеткама претежно су напори и тежње да се докучи непознато, да се упозна блиско и непосредно, али и да се продре до оног непроходног, пуног тајни, недоумица и непознаница. Игра је често и основа и оквир поступака јунака у овим приповеткама. Игра је понекад сам живот, али и оквир за живот. Деца се играју рата, али су сузе, бол, патња, храброст, издржљивост, смелост и снага аутентични, као у правом рату. Страх је стална пратња живота деце и младих, уосталом, као и живота одраслих. Млађи очекују љубав, разумевање и подршку, али је не добијају довољно. Међусобно се и уважавају и понижавају, и воле и мрзе. Толерантни су, али су и нетрпељиви према онима који су другачији.
Иво Андрић није стварао посебну литературу намењену деци и младима. Детињство и младост су аутентични делови живота, које аутор равноправно уноси у своје дело као саставни елемент живота и трајања уопште. Чак и онда када по неким својим ознакама личе на дела намењена деци, она припадају и свету одраслих, по дубини мисли, по вишеслојности порука и повезаности са целином ауторовог дела.
Своју универзалну слику света Иво Андрић изражава описујући људе из свог краја у коме је поникао, из Босне и Херцеговине. Обухвата тај свет у целости, са свим националним, културним и верским разликама. Са подједнаким разумевањем, љубављу и симпатијама пише о људима све три вере, трагајући за тајновитим и запретаним мотивима човековог понашања. Писцу се тај особени живот и свет указао у облику једног чудног и неразмрсивог сплета и споја у култури, у крви, у историји и традицији. У том сплету на особен начин се укрштају, сукобљавају и претапају једне у друге нације, вере и културна наслеђа.
Литература
1. Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд
2. Андрић, И. (1998): Трагом детињства, Тодор, Нови Сад.
3. Вуковић, Н. (1996): Увод у књижевност за дјецу и омладину, Унирекс, Подгорица
4. Вучковић, Р. (1974): Велика синтеза о Иви Андрићу, Свјетлост, Сарајево.
5. Јекнић, Д. (1994): Српска књижевност за децу, Мак, Београд.
6. Милатовић, В. (1996). Књижевност Иве Андрића у настави, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,
7. Марјановић, В. (2000): Књижевност за децу и младе, Виша школа за образовање васпитача, Београд.
8. Марјановић, В. ( 1998): Деца, писци и књиге, Bookland, Београд.
9. Марјановић, В. (1971): Огледи из савремене књижевности за децу и младе, Виша школа за образовање васпитача, Београд.
10. Пијановић, П. (2005): Наивна прича, Српска књижевна задруга, Београд.
[2] Вуковић, Н. (1996): Увод у књижевност за дјецу и омладину, Унирекс, Подгорица, стр.160.
[3] Вуковић, Н. (1996): Увод у књижевност за дјецу и омладину, Унирекс, Подгорица, стр.161.
[4] Пијановић, П. (2005): Наивна прича, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 32.
[5] Текст доступан на интернет страници www.ivoandric.org
[6] Исто
[7] Јекнић, Д. (1994): Српска књижевност за децу, Мак, Београд, стр.112 – 113.
[8] Андрић, И. (1998): Трагом детињства, Тодор, Нови Сад, стр.110.
[9] Јекнић, Д. (1994): Српска књижевност за децу, Мак, Београд, стр.116.
[10] Пијановић, П. (2005): Наивна прича, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 181.
[11] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.9.
[12] Исто,стр.9
[14] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.10.
[15] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.11.
[16] Исто, стр.11.
[17] Исто,стр.11.
[18] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.10.
[19] Пијановић, П. (2005): Наивна прича, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 183.
[20] Пијановић, П. (2005): Наивна прича, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 182.
[21] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.14.
[23] Пијановић, П. (2005): Наивна прича, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 183.
[24] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.26.
[26] Јекнић, Д. (1994): Српска књижевност за децу, Мак, Београд, стр.114.
[27] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.55.
[28] Исто, стр.55
[29] Вучковић, Р. (1974): Велика синтеза о Иви Андрићу, Свјетлост, Сарајево. стр. 131.
[30] Вучковић, Р. (1974): Велика синтеза о Иви Андрићу, Свјетлост, Сарајево. Стр. 132.
[31] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.24..
[32] Вучковић, Р. (1974): Велика синтеза о Иви Андрићу, Свјетлост, Сарајево. стр. 138.
[33] Пијановић, П. (2005): Наивна прича, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 191.
[34] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.98.
[35] Исто, стр, 98.
[36] Андрић, И. (1981): Деца, Просвета, Београд, стр.98.
[37] Исто
[38] Милатовић, В. (1996): Књижевност Иве Андрића у настави, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр.142.
YouTube channel on youtube
ОдговориИзбришиYouTube channel on youtube channel on youtube channel on youtube channel on youtube channel on youtube download youtube videos channel on youtube channel on youtube channel on youtube channel on youtube channel on youtube channel on youtube channel on youtube channel